Istraživači javnog mnenja su opet na udaru. Ovoga puta u Americi, državi u kojoj su istraživanja javnog mnenja i nastala. Istraživači su najpre kritikovani u Velikoj Britaniji, potom u Kolumbiji, dok je domaća javnost kritikovala srpske agencije uoči nedavnih parlamentarnih izbora. Da li je ova tema uopšte relevantna i ako jeste, o čemu se tu radi?
Kritike na račun američkih istraživača idu u dva pravca. Prvi pravac, u srpskoj javnosti omiljen, kaže da su agencije svesno radile u korist izbornog štaba Hilari Klinton. Ovakve kritike ne zaslužuju preterano veliki osvrt, ali ćemo ukazati samo na jednu logičnu stranu ovog procesa. Zamislite da ste vlasnik agencije i da vam se neko javi (ili da sami odlučite) da varate u svom poslu. Zašto biste to uradili? Vi živite od svog posla, živite na i od tržišta četiri godine između izbora i odlučite da čitav svoj ugled i kredibilitet bacite pod noge da biste obmanjivali javnost. Gotovo pa nemoguće. Važi i obrnuto: koji je motiv za bilo kog političara da svesno vara građane i da za to plati nimalo jeftine usluge istraživača, ako tu istu informaciju može besplatno da pusti putem socijalnih mreža gde ima milione simpatizera? Motiva nema, pa je ovakva vrsta argumentacije više odraz političkih preferencija i emotivnog diskursa nego što treba da bude predmet ozbiljne debate.
Druga vrsta polemika su stručne, na podacima i argumentima utemeljene kritike, sa puno više suštine. Takva vrsta polemika treba da uključi razgovor o načinu rada istraživača, njihovoj ulozi u izbornom procesu i metodama koje koriste.
U tom smislu možemo konstatovati da je bilo odstupanja između anketa i izbornih rezultata (i na nacionalnom nivou i po državama) i da je to relevantna tema za jednu zajednicu. Da istraživači duguju objašnjenje, kažu i sami istraživači javnog mnenja u Americi.
Gotovo svi istraživači su dali prednost Klintonovoj. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni koji su govorili drugačije. Trampova pobeda je uslovila da odstupanja budu veća od projektovane margine greške. Pozivajući se na podatke Asošijejted presa i portala www.fivethirtyeight.com u prosečnoj državi u kojoj je pobedio Tramp ankete su pogrešile u proseku za 7,4 odsto (u oba pravca); a u prosečnoj „Klinton državi“, istraživači su promašili u proseku za 3,7 odsto. Ovo je možda i manje važno u odnosu na greške koje su se desile na regionalnom nivou (Srednji Zapad). Upravo su države iz te oblasti bile od presudnog značaja za Trampov trijum. Ankete su u tim državama potcenile Trampa za 4 odsto ili više što je u kontekstu Ajove, Ohaja, Pensilvanije, Mičigena, Viskonsina ili Minesote bilo veoma važno za finalni ishod američkih izbora.
Koji su mogući razlozi ovakvog odstupanja? Za podrobnije analize potrebno je vreme, ali se sada nameće nekoliko razloga. Prvo, limiti telefonskih anketa koja su mahom rađena za ove izbore (jer su terenska skupa) i u kojima imamo veći procenat odbijanja i ograničenje u broju pitanja koje onemogućava detaljniju i precizniju analizu dobijenih podataka. Drugo, odbijanje Trampovih birača da se izjasne ili svrstavanje u grupu neodlučnih (njih je uoči izbora bilo čak 12 odsto što je najveći procenat od 2000. godine i što je za skoro 10 odsto više u odnosu na prethodna tri ciklusa). Treće, nepoverenje prosečnog Trampovog birača u institucije i agencije koje rade istraživanja jer je kreirana atmosfera da je samo jedan izbor (Hilari Klinton) – poželjan izbor. Na kraju, veliki broj istraživanja rađen je u periodu pre nego što je FBI otvorio istragu protiv Klintonove, pa nije bilo vremena da se sagledaju negativni efekti tog događaja.
Ne treba zanemariti i činjenicu da svako istraživanje predstavlja samo presek stanja u datom momentu (i kada ga vidimo u medijima već je „pogled u prošlost“) i da je njihova najveća vrednost to što se mogu smatrati kontrolnim i korektivnim mehanizmom u kreiranju izborne strategije. Ovoga puta je ova vrednost ostala u drugom planu jer javnost obično zanimaju samo rejtinzi.
Kao olakšavajuću okolnost koju treba uzeti u obzir kada se vrednuje rad američkih istraživača treba uzeti i složeni izborni sistem koji, uz nemala demografska pomeranja (zbog kojih se menjaju tradicionalna demokratska ili republikanska uporišta), čitav proces dodatno usložnjava.
Na kraju, zamerke koje idu na račun istraživača često i ne pogađaju metu jer se neretko radi o nerazumevanju metodologije i suštine istraživanja javnog mnenja, pa istraživači vrlo često postanu krivci jer se kritičari ne bave uzorkom, periodom istraživanja, kontekstom i marginom greške. O tome, drugom prilikom.
Bojan Klačar
Izvršni direktor CeSID-a
* Tekst objavljen u Politici
