Pred nama su još jedni izbori, a kao i svakog puta do sada, sa izborima se kao tema, prvo stidljivo, a zatim sve otvorenije, javlja pitanje raspodele mandata među izbornim listama koje „prežive“ cenzus i zavrede podršku najmanje 3% birača koji su glasali.

Pitanja o tome: ko će dobiti najveći broj mandata, kako je moguće da procenat osvojenih glasova ne odgovara procentu osvojenih mandata, kako se raspodeljuju mandati za izborne liste koje zastupaju interese nacionalnih manjina… padaju u senku pred jednim, ključnim pitanjem – šta se dešava sa „bačenim“ glasovima?

Već sam izraz „bačeni glasovi“ u velikoj meri omalovažava podršku koju su birači dali listama koje nisu prešle cenzus i često žigoše pojedine partije, koalicije ili grupe građana kao one za koje je uzaludno glasati – jer je glas za njih navodno potrošen i bez vrednosti.

Ne ulazeći ovom prilikom u to da u demokratskim društvima teško možemo govoriti o „bačenim“ glasovima, jer ako građani odluče da podrže malu ili nedovoljno promovisanu političku partiju koja zastupa ideje sa kojima se oni slažu, takvu odluku teško možemo smatrati greškom, pozabavićemo se jednom drugom, veoma raširenom zabludom.

A ona glasi: svi glasovi lista koje ostanu ispod cenzusa automatski odlaze političkoj opciji koja je na izborima osvojila najviše glasova.

Ne odlaze.

Ali da bismo objasnili šta se sa njima zaista događa, moramo ukratko objasniti sistem kojim je čika D’Hondt rešio da muči ne samo javnost Srbije već i javnosti brojnih drugih zemalja koje koriste isti ili sličan način raspodele mandata.

U nekoliko jednostavnih koraka, raspodela 250 skupštinskih mesta na parlamentarnim izborima u Srbiji izgleda ovako:

• U raspodelu ulaze izborne liste koje su osvojile najmanje 3% glasova birača koji su glasali;
• Manjinske liste kojima je Republička izborna komisija priznala taj status učestvuju u raspodeli i ako imaju manje od 3%;
• Za svaku listu formira se D’Hondtov niz: broj ukupno osvojenih glasova deli se sa 1, 2, 3, 4… sve do 250 i tako se dobijaju količnici na osnovu kojih će biti raspodeljeni mandati;
• Kod manjinske liste koja ima manje od 3%, svaki tako dobijeni količnik povećava se za 35%;
• Količnici svih lista koje učestvuju u raspodeli zatim se zajedno poređaju od najvećeg ka najmanjem i uzima se prvih 250 koji će u stvari predsatvljati 250 mandata u Parlamentu;
• Koliko količnika jedne liste uđe među tih 250, toliko ona dobija mandata.

I sada dolazimo do naših „bačenih“ glasova.

Glasovi lista koje su posle prebrojavanja ostale ispod cenzusa od 3% ne bacaju se, ali se ni ne dodaju bilo kom drugom učesniku u izbornom procesu, pa samim tim ni listi koja je osvojila najviše glasova. Oni jednostavno ne učestvuju u raspodeli mandata, osim kada je reč o izbornoj listi nacionalne manjine kojoj je priznat taj status.

Ipak, činjenica da ovi glasovi ne učestvuju u konačnoj raspodeli posredno povećava vrednost glasova lista koje u raspodeli učestvuju.

Pogledajmo jednostavan primer.

Pretpostavimo da je na izborima bilo 4 miliona važećih glasova, a da su liste koje su ostale ispod cenzusa zajedno osvojile 400.000 glasova. To znači da se svih 250 mandata raspodeljuje među listama koje su zajedno osvojile preostalih 3.6 miliona glasova. Radi jednostavnijeg objašnjenja, u ovom primeru zanemarićemo manjinske liste.

Pretpostavimo sada da je LISTA A osvojila 1,8 miliona glasova, LISTA B 1,6 miliona, a LISTA C 200.000 glasova. Sve tri liste su prešle cenzus, dok je preostalih 400.000 glasova otišlo listama koje nisu.

LISTA A je, dakle, osvojila 45% svih važećih glasova. Međutim, kada iz računice izostavimo glasove lista koje nisu prešle cenzus, njenih 1,8 miliona predstavlja čak 50% glasova lista koje učestvuju u raspodeli mandata. Ovo ne znači automatski da je LISTA A osvojila 50% mandata, ali svakako osvaja više mandata od prostog procenta osvojenih glasova.

LISTA B je osvojila 40% svih važećih glasova, ali njenih 1,6 miliona predstavlja 44,4% glasova koji učestvuju u raspodeli.

Najzad, LISTA C je sa svojih 200.000 glasova osvojila svega 5% svih važećih glasova, ali predstavlja oko 5,6% glasova koji učestvuju u raspodeli mandata.

Tek nakon toga D’Hondtov sistem, preko svojih količnika, određuje koliko će tačno mandata pripasti svakoj od ove tri liste.

Dakle, 400.000 glasova lista ispod cenzusa nije pripalo LISTI A. Nije pripalo ni LISTI B ni LISTI C. Ti glasovi jednostavno nisu učestvovali u raspodeli mandata.

Ali je njihovo izostavljanje dovelo do toga da izborna snaga svih lista koje jesu ušle u raspodelu postane veća nego što pokazuje njihov procenat među svim važećim glasovima.

Kako je onda nastao mit da „bačeni glasovi idu pobedniku“?

Uverenje da glasovi koji ostanu ispod cenzusa odlaze izbornoj listi sa najviše osvojenih glasova u Srbiji dodatno je učvršćeno činjenicom da je u prethodnim izbornim ciklusima postojala dominacija jedne izborne liste. Kada najveća lista ima izrazito veliki broj glasova, ona će imati i najveći broj D’Hondtovih količnika među prvih 250, pa će u apsolutnom broju imati i najveću korist od činjenice da deo glasova ne učestvuje u raspodeli.

Ali to ne znači da su joj ti glasovi „pripali“.

Od činjenice da deo glasova ne učestvuje u raspodeli posredno profitiraju sve liste koje su u raspodelu ušle, jer se svih 250 poslaničkih mesta deli samo među njima. Na konačan broj mandata zatim dodatno utiče sam D’Hondtov sistem najvećih količnika.

Zato je zaključak priče o „prelivanju“ ili „bacanju“ glasova prilično jednostavan:

Glas dat listi koja ostane ispod cenzusa ne prelazi pobedniku. On jednostavno ne učestvuje u raspodeli mandata. A kada deo glasova ostane van raspodele, izborna snaga svih lista koje su cenzus prešle raste.